|
|
|
Kad
god dođem s posla žena pita, kad će plata. Zato ja odmah s
vrata kažem, nema plate, kada će ne
zna se i odmah rješavam problem. Jeste da onda ona, onako ko za sebe
pridoda, eh da mi je jednom upoznati tog tvog šefa vrag ga odnio, - priča
Živko Stijaković, gradjevinski radnik u Gradiški. Zima uveliko počela,
krupne pahuljice snijega nošene vjetrom lijepe se za lice ali se posao
ne prekida. |
|
GRADITELJI TUDJIH
KROVOVA
|
|
-
Danas
kad dođem ništa joj neću reći pa nek se malo misli, bila
je plata a ona o tom pojma nema, nek se malo misli, - opet će Živko.
|
|
Milan Pilipović |
- Mogo
bi ja otići da joj kažem, bio si i ti kod moje žene, ono kad sam
ti ukrao cipele, znaš ti dobro
-dodaje Dragoljub Trifunović, armirač na gradilištu koji je u
grad na rijeci Savi došao tokom rata.Godinama
je bio zaposlen u GP »Bosna« u Sarajevu.
Skripe točkovi
ručnih kolica, zvone čekići o dugačke daske, zvekeće
šljunak u mješalici … niko ne staje samo posao i priča odmiču.Gradjevinski
radnici zaposleni u preduzeću »Izgradnja« u
Gradiški objašnjavaju svoj usud:
|
|
-
Svakom kuću pravimo samo niko od nas svoje nema, imali
je jesmo ali sve je nestalo. Ja sam bio
u
Kamenjači, to ti je kod Donjeg Vakufa, burazeru i ništa
nema, ostao samo kamen, sve srušeno. Šta da radim, rado bih od
početka i negdje na drugom mjestu, vasljda ću biti bolje
sreće ali živjeti je teško, - objašnjava Miroslav Glišić.
U Gradišku je došao krajem rata i s porodicom živi u obližnjoj
Brestovčini.
-
Svi mi koje vidiš sigurno znamo gradjevinski posao, jeste
da sam ja prije u Vakufu gradio gipsane i
drvene
kuće,buila takva fabrika tamo ali znam i ovo. Od kada sam u
penziji ovdje radim, šta ćeš od penzije, nije dovoljno ni
za cigare, dodaje Novo Janjanin. S njim je i sinovac Saša koji se
zaposlio prije nekoliko mjeseci.
-
Neće omladina da radi ali ovaj moj mali je to
prihvatio, teško je danas udarati macolom i lupati
beton,
što god se radi, sve je teško ali mora se, niko od nas nije naučniik
da drži olovku, - opet će Novo.
-
Nemojte pričati, šta si stao, hajde radi sad će
dan proći, - prekori ga, Siniša Boroja, onako uzgredno
i
preuze priču:
-
Kad sam došo ovdje iz Brezičana kod Vakufa, prvo sam
se zaposlio na plantaži voća, brao jabuke i
kažem,
e neću više taman crko od gladi. Ne smijem ja na visinu,
odmah mi se nekako zamanta i ode u helać, možeš me u zemlju
i u vodu samo me ne penji u visinu. Radili smo hale u derventi,
Srpcu, Laktašima ali ja samo dolje pri zemlji, - tumači Siniša
svoje vrline i mane dok mu ispod debele kape navučene na uši
curi znoj.
-
Deder reci, šta ono još neće ili ne smiješ, -
prekida ga Mladenko Stanojević.
-
Neću da radim na crkvama i džamijama, neću taman
istog časa umro. Od kada sam otišao od kuće,
od
kad sam sve izgubio ne vjerujem u Boga niti drugog vraga, to za
mene ne postoji i neću tu da radim, to je za mene završena
priča. S dva sina i ženom potucam se po svijetu. Eto, da se
nisam prije Bogu molio, ne bi žalio, ovao, šta ja bviše imam s
Bogom, jel tako – otpuhuje Boroja.
Dragoljub
Trifunović je u zavičaju a opet izbjeglica. Kaže da je
najogore biti tuđi na svome i objašnjava:
-
Rođen sam u Jazovcu kod Gradiške, nakon onog rata
ostao sam siroče i odrastao u Domu »Lepa
Radić«.
U Sarajevu sam živio do skora, imao stan na Dolac Malti. Tražim
da mi ga vrate a država sabotira, prije nekoliko dana sam tamo
bio i oni vele, vratili smo a lažu, metnuli rjeršenje u svoju
ladicu, nisu mi ni poslali samo da istekne rok za žalbu, hoće
da mi ko vrate pa opet uzmu. Lopovska su
to posla. Išćeraću svoje pravo ko David Štrbac,
onaj s Manjače a valjda će mi neko dati sobičak da
se malo prebacim od toliko kuća koje smo napravili, - kaže
Dragoljub.
|
|
|
|
Nebojša
Ninković iz Kopčića kod donjeg Vakufa radi na
gradjevini nekoliko godina. Kaže da nije lako ali drugog izbora
nema. Mnogo njegovih zemljaka je bez posla :
-
Svakog jutra stotine ljudi čeka pored puta tražeći
posao, privatnici, seljaci i drugi dođu, uzmu one
jače
i idemo na posao. Teška je to borba za život, za krov nad
glavom.
-
Eheej, zovite šefa , pokvarila se žaba za nabijanje
pijeska, treba tražiti majstora, - nervira se
Mladjo.
Prezime mu nismo ni zapisali, kaže, mora požuriti da završi
posao, naoblačilo se i sprema se veliko nevrijeme.U tom naiđe
Brane MARTIĆ, vlasnik preduzeća »Izgradnja«, razgleda
po gradilištu i reče:
-
Danas je uradjen važan posao, sutra je nedjelja za odmor.
U ponedjeljak ponovo počinje trka sa snijegom i nevremenom.
Šta da radimo kad druge nema.
Onda
podijeli plave koverte koje gradjevinci staviše u džepove i put
pod noge. Šta će im reći žene
kad dođu kućama?
pocetak stranice index
|
|
|
|
|
Copyright (c) GRISP.NET Internet Services
2002. |
