Gradiska.com & Grisp.net HomePage

Kada je Đuro Sivac, odpravnik na Autobuskoj stanici u Gradiški uzeo veliku bijelu tablu na kojoj piše »besplatan prevoz« i ponio preko perona, putnici su nekako po navici krenuli za njim. - Svi misle da ću tablu na njihov autobus pa istežu vratove izvirujući u gužvi i metežu, kada ih strefi ta sreća, onda im u novčanicima ostane koja marka, -

Milan Pilipović

- reče Đuro pa tablu zalijepi na autobus ka Banjaluci. U tom trenu, kao po komandi, vozač Mihajlo Gajić ustade iza volana, nabaci torbu preko ramena pa od putnika do putnika, uzima karte a vraća pare.
- Mislio sam da je ovo neka vanredna vožnja, zagledao sam u onu tablu, možda je izlet, ko zna, radnički autobus, šta li je, ne znam…Svugdje traže pare a ovdje vraćaju, - začuđen je Ranko Veriš, poljoprivrednik iz Romanovaca. Gradiški »Autoprevoz« svakodnevno na jednoj liniji vozi besplatno. To traje već mjesec dana i svakodnevno iznova izaziva čuđenje i nevjericu medju putnicima. Direktor Jovan LEPIR objašnjava:
- Mi godišnje prevezemo 700 hiljada putnika i htjeli smo besplatnom vožnjom pokazati gest pažnje.Vozićemo dokle to bude imalo smisla, jedino ćemo preskočiti prvi april.Dok vozač vraća novac, putnici komentarišu, niko nije ravnodušan. Jedan od njih, pridrijemao čekajući polazak u nevjerici dva puta pita, o čemu je riječ:

- Svako naplaćuje a ovaj da vraća novac, to je veliko čudo. Ne znam u ime čega, kako…stvarno ne razumijem. To neće na dobro, možda će neki belaj ili propast svijeta. To nije bilo od kada je krmača repom zavrnula, jeste brate, grdno i naopako, - zaključuje Taib Behrić iz Rovina. Vozač Mihajlo Gajić kaže da je treći put na liniji gdje se karte ne naplaćuju:
-Uh, ljudi su zadovoljni, nema šta. Ko se nebi vozio besplatno, svi vole tako. U početku ne vjeruju ali kada im vratim pare shvate da je tako. Autobus trucka, bruji, unutra glasna muzika a na licima putnika nevjerica i zadovoljstvo. Vani promiču ljevčanske njive a vozilo se probija medju kolonama putničkih automobila koji grabe ka graničnom prelazu.
- Eej, druže ili gospodine, imam i ja nešto reći samo priđi, molim te, ne mogu vikati. Idem od doktora, nešto me glas izdao, - reče Slobodan Sabljić iz Aleksandrovca pa nastavi:
- Svejedno je to, platio ili ne platio, nema tu razlike. Kad čovjek ima malo para onda

je isti đavo, imao dvije marke ili ne imao. To je važno onim koji imaju mnogo para jer kada nešto dobije džaba onda ima više, jel tako, eto, - zaključuje Slobodan svoju teoriju. U Dubravama autobus se zaustavi na stanici a putnici naoružani torbama, vrećama, jedan nosi sadnice voća, neka baba pokušava ugurati breme vune…Nekoliko onih što su krenuli iz Gradiške sudariše se s njima na vratima.- Ma ne moram ni izlaziti ovdje, hajde ti menizaustavi kod

benzinske pumpe, kad je besplatno,ništa ti ne fali, - predlaže neka gospođa i sjeda odmah iza vozača. - Stanite ljudi, svi ćete ući, ima mjesta za sve, - objašnjava vozač. Ona baba natovarena vunom zagubila novčanik i zablokirala vrata. Niko ni makac, ni tamo ni ovamo.
- Ulazi, niko te za pare ne pita, - neki šeširdžija nervozno uzvikuje pogledajući na sat, vasljda mu se negdje žuri. Ali baba ne čuje.
- Ma ulazi, đavo te odnio, šta ti je, ne trebaju pare, ama ženska glavo, nećemo ovdje zbog tebe čekati do podne. Prije bi stigli pješke, - opet će onaj. Svi prasnuše u smijeh.
- Ovo je ko ono kad smo išli u Bačku, poslije onog rata pa narod ponio košnice i pčele, krenuo grlom u jagode, tako je to sad, - ote se komentar nekom od onih na ulazu. Ipak krenusmo. Pored nas djed stavio dvije-tri kese a preko njih štaka. Da je dobro, verli, nije ali mora se trpjeti.
- Živim ovdje u Rovinama, muslimanskoj kući, moje nema, nestala u ratu. izbjego sam iz Smrtića, to je na putu od Okučana prema Novoj Gradišci. Bio sam tamo, sređujem tobože nešto za penziju pa sad hoće li nešto biti ili neće, ko zna.
Ovdje imam suprugu i sina, kćerka se udala i živi u Srbiji, kod Kruševca, to ti je neko selo, Doljevac se zove. Najradije bih da ovdje mogu ostati, da nešto kupim, moje u Hrvatskoj da prodam, ali kako, malo plaćaju, ovdje opet do maja moram napustiti tuđu imovinu, sad kuda i kako, to ni sam ne znam, nemam žive veze.

    Uz to me nagazilo auto, nogu mi slomilo pa i taj belaj mi sjeo na vrat…evo, ga, moja stanica, ja ovdje izlazim prijatelju dragi, hvala na vožnji, nijesu mi naplatili, hvala im. Ovo mi je prvi put da nešto dobijem bez para, - raportirao nam je Milan Šikman.
-    Ja se nešto prekontavam, halo šofer, koji je danas dan, znam, prvi april, hm,to je štos, varate narod, jeli, eheeej, - dovikuje neki brkajlija sa poslednjeg sjedišta. Onda ga žena naglo prekori te podbode laktom:
-   Ćuti nesrećo, šta se joguniš kad pojma nemaš, danas je prvi mart. Čovjek nam vratio pare a tebi opet nije po volji, može opet da nam naplati, njegov autobus i njegova volja.
-   Ja više ne plaćam, ja platio, on vratio i gotovo, nek izbaci ako hoće ali ja više ne dajem, jeli ti jasno, - poslednje je što smo registrovali utokom bračnog dijaloga u autobusu gradiškog »Autoprevoza« na liniji od Gradiške ka Banjalicu. Na stanici u Novoj Topoli samo smo im odmahnuli, vozač je naglo dodao gas a svi su u taktu zanjihali glavama i nastavili putovanje. U tom odnekud iz polja izbi penzionerka Jovanka Bogojev pa nastavi na istu temu:
- Znam ja zašto ovaj autobus vozi besplatno, to je zbog Osmog marta ili zbog škarta. Sad je taj naš dan pa ko bajagi, da nam nešto daju badava. E sad vidite ko se vozi, babe i đedovi, sve je to sami škart, oni mladji i bogatiji putuju autima.

pocetak stranice index